О свадби Књагињице Стане

О свадби

Књагињице Стане

Ти с’ вјенчаваш с Књазом Ђорђем

Црногорска Стано!

И тим китиш Дом Романов

Бисерова грано!

Сто и девет милиона

Словенскога соја -

Тун свијетле ка’  звијезде

Ђе је срећаТвоја!

Сто и девет милиона

Наше братске крви;

Уз твој вило, Дом витешки

Са поносом врви!

Сто и девет милиона

Рускога народа;

Весели се, узноси се,

Испод Божјег свода!

Благо Теби сјајна ружо,

Дивне ли си среће;

Кад толико Тебе силно

Окружује цв’јеће!

Благослов ће на Те бити

Свагда Бога жива!

И Ти ћеш се узносити

Соколице сива!

Ал’ Те молим, чедо српско,

У том моћном стану!

Немој ни Ти заборавит

Српство на Балкану!

Глас Црногорца   30-VII-1889

Поводом свадбе Њ. В. Књагињице Јелене

Сретна свадба

Сив соко  један из преко мора,

До Књаз’- пјесника долеће Двора;

Те соко млади пред Књазом стаде,

И поче Књазу зборити саде:

„Велики Књаже стијења света,

Носим ти поздрав Оца Умберта,

Од Оца Краља, Мајке Краљице

и Италије рајске земљице,

Са жељом милом и надом том

Да даднеш срећу животу мом.

А та је срећа Јелена твоја

Да буде мила Супруга моја!

Ти знадеш Књаже, мојега ђеда,

Који ми свети аманет преда,

Да само цуру добавим ону

Која и личи јуначком трону;

А тако речце Отац и Мајка

И Италија, гњездо јунака.

Па зато Књаже „Јунака Царе”

Знајући тебе и твоје старе,

Изабрах ружу из дома твога,

Бијелу вилу, анђела могą,

Да родитеље весели моје,

Који на престо предака стоје.

И да весели Савојске Дворе

И оне сјенке на небу горе,

Што Италији слободу даше

Када војеват’  витешки сташе.

И да веселе Моју ‘Талију

Од мог живота земљу милију,

Ту красну земљу пуни цвијета,

А рај чаробни свега свијета”.

“Срећна ти била Јелена моја,

Потомче млади Дома Савоја!”

То Књаз изрече умилним гласом,

А глас одлеће истијем часом;

Који се просу ка’ зраци зоре,

Дуж Италије и Црне Горе,

Који се просу кроз двје државе,

Ка’  вјесник дана сјајније славе,

А млади соко са бајним цвјетом,

Полази сретно к’ вјенчању светом!

Глас Црногорца  16-X-1896