Родио се године 1851. у Љешанској Нахији, у селу
Прогоновиће. Старином је из Трњина, у Цуцама, гдје су се још за вријеме владике
Данила одржале двије знамените битке, и то год. 1706. и 1716.. - око куле кнеза
Рогана, те је и наш Радоје потомак тог славног јунака, којега је велики српски бесмртни пјесник владика Петар II овјековјечио у “Горском Вијенцу”.
Радоје је свршио основну школу на Цетињу, по том га је
послао његов стриц, блаженопочивши митрополит Иларион у Биоград, те је о трошку
владе српске, и уз припомоћ свога стрица, свршио гимназију и богословију.
Послије науке, он се поврати у своју отаџбину Црну Гору, гдје буде одмах
примљен у државну службу, а од године 1878.
буде именован за државног благајника у министарство финација, у којој се
служби и данас налази, те је вјерно и поштено врши. Из рана, још као ђак, одао
се пјесништву. Његове су пјесме познате, а тако и име готово у све српске
крајеве. До сада је спјевао многе
пјесме, које су пуне патриотског осјећаја - и занесене у храброст за српске
јунаке. Пјесме су му штампане и растурене готово у свим српским листовима:
„Гласу Црногорца”, “Новој Зети”, “Просвјети”, “Јавору”, “Босанској Вили”, “Стражилову”,
Српском Гласу”, “Колу”, “Србобрану”, “Наше Доба”, и т.д. Његови су списи до сад
уједно издати: Ропство Владике Данила, епски спјев, - Књегиња Милена, тако исто епски спјев, -
Витештво, са неколико одабраних храбрих пјесама, - Ободска прослава.
Али досадање спјеве надмашио је Царев Лаз, спјев из чисто
народног живота и његово право огледало. Први пут је изашао на позорницу 8.
јуна 1893. год., у позоришту Зетског Дома на Цетињу. Те вешери изненадили су се
многи посјетиоци и у шудо остали са тако ријетког, драмског јунашког, комада из
српског живота, што га је кадар само
Србин саставити и у српско рухо обући, јер Царев Лаз може се мјерити и са бољим и одабранијим комадима за српску
позорницу. Потље се престављао Царев Лаз више пута, а једном пиликом, бивши
у својој ложи Његово Височанство књаз и господар Никола и захвалио је пјеснику
Радоју и удостојио га - те му је пружио своју витешку десницу.
Радоје је написао и другу драму: Бој на Трњине, те како
прву; тако и ову другу , пропратила је српска и руска критика најповољније. А
Бој на Трњине излазио је на позорницу прошле године у Великој Кикинди, те је
тога пута примио захвалност и многе честитке од тамошњих виђенијих Срба. Неке
су му пјесме кмпоноване од првих српских умјетника, - дра Пачуа, Р. Толингера и
других, а неке су му преведене на руски и талијански језик.
Пјесник Радоје, данас у најбољој мушкој снази, готово
вазда пјева, кад му остане времена од дужности, с тога се од њега још доста очекује.
Вриједно би било све његове досадање пјесме скупити и у књигама издати, јер су
растурене готово кроз све српске листове. За његову вјерну, поштену и дугогодишњу
службу одликовало га је Његово Височанство књаз господар Никола I, орденом књаза Данила, трећијем
степеном, о грлу.
О животу и карактеру Радојеву, могу слободно рећи: да је честити,
поштени, родољубиви и искрени Србин, што свједоче и његове пјесме. Ко се с њим
изближе познаје, остане му у души до вијека, јер га занесе својим патриотским осјећајем.
Како је омиљен међу друштвом и Црногорцима види се по томе, што га зви зову од
милости: Ђидо. Дична наша „Босанска Вила”, знајући да је Радојево име доста чувено
у српском народу, за то и износи
Радојеву оригиналну слику - да се српски народ још боље упозна са тим врлим родољубом и
пјесником српским.
Цетиње,
14 априла.
† Радоје Рогановић
На Цвијети у вечер, изненада, умро је овдје Радоје Рогановић, државни
благајник и познати наш народни пјесник. До 10 сати био је у дрштву пријатељя,
и тек је дошао у своју собу да почине, у мало минута је издахнуо.
Његова смрт је изазвала опћe саучешће, јер је покојник од свакога био
љубљен и поштован, што се најбоље видјело при његовом спроводу, на кои се
окупило цијело грађанство цетињско са Њ. С. Књазом Мирком на челу. Пред венштенством
су одили ђаци мушке и женске основне школе, па гимназије и учитељско— богословске
школе. Кад је из куће изнешен мртвачки сандук г. Ник. Ст. Љубиша изговорио је
над њим сљедећу опроштајну пjесму:
Вјечности вјечној, гдје свак мора бити,
Бесмрћа рјека гдје свој шири тек, —
И твој се диже твој дух племенити...
Пјесниче с Богом!... с Богом за на в’јек...
Мирно и лако душа одлетјела, —
Св'јетла и чиста од постанка свог,
Високо душа к небу се узн’јела
Изворима вјечним жића бесмртног.
С Богом, о сјени, о ти душо чиста;
Чиста ка’ кристал на сунчани сјај;
На шарном цв'jehу као роса иста –
Пјесниче с Богом, с Богом остај!
Све што си мога’ ти си нам дао:
И пјесмом вј'енце вио роду свом,
И мишцмо храбром лаворе си брао —
У бој гдје звечи јатагана лом.
О душо св’јетла, душо тиха, блага, —
Пошаљедње “с Богом!“ — кад остави св’јет —
К небу ти шаљу твоја браћа драга,
Гдје вјечни дуси — вјечни шире лет...
Вјечности вјечној, гдје свак мора бити,
Бесмрћа p’јека гдје свој шири тек, —
И твој се диже твој дух, плементи...
Пјесниче с Богом!.. с Богом за на в'jeк!