“Невесиње”
Кал
полета соко сиви,
К
небу под облаке,
Да
потражи тамо горе
Слободније
зраке.
Он
не жали морит’ крила
У
том своме лету
Да
достигне и испуни
Своју
жељну мету.
Тако
шири своја крила
Наше
„Невесиње,
Ради
среће и слободе,
Српске
сиротиње;
Која
јоште у ланцима,
Душманским
пребива,...
И
спасење своје славнo
Брзо
очекива!
……………………………….
……………………………….
……………………………….
……………………………….
Здраво
перо Невесињско
Челичнога
оштрог кова,
И
живјело „Невесиње”
и
његова златна слова!
Радоје
Црногорац
Чујете
ли?...
Чујете
ли Ви, кормари
Српске
среһе, српског брода,
Камо сунце
да озари
Тужну
браћу свога рода?!
Камо
свети аманети
Прађедова,
праотаца?...
Чујете
ли глас, што лети
Са
вјешала и колаца ?!...
Чујете
ли вапај худи
Мајке,
ђеце и сестара?!...
Чујете
ли уздак груди...
Љути
шамар, бич варвара ?!...
Чујете
ли глас јаука
Из
тавница худог мира?!...
Ҷујете ли
дреку ћука
С
разорених манастира?!
Чујете
ли туђе p’јечи,
Гдје
у српски језик звоне?...
Ко
ће Срба да иза’јечи,
Да
не пане и не клоне?...
Радоје Црногорац
Мегдан
Кад
заори бојна труба
и
засија пламен мача,
Виђењемо
на мегдану
Чиjа
ће бит’ сила јача ....
Ил’
овијех који траже,
Браћу
своју да избаве,
Ил’
онијех што на правди,
Сиротињу
српску даве....
Кад
се у бој војске срету,
Побједа
ће српска бити
И
правда ће милог Бога
Угњетаче
обједити!...
Радоје
Црногорац
Његовом К. Височанству
ФЕРДИНАНДУ I.
Књазу Бугарском
при доласку у Црну Гору
Братска слога, братске жеље
Божанствене те светиње,
Допратише Тебе, Књаже,
Из Софије на Цетиње.
Те уз радост два народа
Браће Срба и Бугара,
Ти походиш Брата Свога
Црногорског Господара.
Да уз братски Ваш загрљај,
Још снажнија љубав сијне!
Црне Горе и Бугарске:
Двије братске Књажевине. –
Па добро нам доша’ Књаже,
На потврду слоге братске,
А вјечите заједнице:
Црне Горе и Бугарске, *)
Радоје Црногорац
„К
себи руке”...
Кад
суд оно неправедни
Састаде
се у Берлину,
Да
дијели српске земље
И
даје их душманину.
Тад
витешку Херцег Земљу
и
питому Босну дивну,
Суд
берлински ови грешни
Одузима
сад Србину.
ІІа
из злоће и пакости,
Под
туђу их ставља руку,
Да
им сише крв јуначку
Ка’
што знаде, на памуку!...
Кад
мучено Српство зачу,
Земље
своје за диобу,
Што
учини суд берлински
За
испунит’ своју злобу...
Потекоше
српске сузе
Ка’
п0тоци на све стране,
Ил’
ка’ крвца што му тече,
За
слободу на мегдане.
Тада
Гледстон змај Енглески,
У
‘ве српске рече муке....
Грабљивцима
српске земље:
“К
себи руке.”
Лава
гордог Албиона,
Ове
силне рјечи двије:
Постадоше
“убрус” суза,
Измучене
Србадије.
Пa
нeка је част и слава:
Бесмртноме
Лав-Гледстону,
Што
је правду поштовао
Нa
високом Божјем трону.
Радоје
Црногорац
