„К
себи руке”...
Кад
суд оно неправедни
Састаде
се у Берлину,
Да
дијели српске земље
И
даје их душманину.
Тад
витешку Херцег Земљу
и
питому Босну дивну,
Суд
берлински ови грешни
Одузима
сад Србину.
ІІа
из злоће и пакости,
Под
туђу их ставља руку,
Да
им сише крв јуначку
Ка’
што знаде, на памуку!...
Кад
мучено Српство зачу,
Земље
своје за диобу,
Што
учини суд берлински
За
испунит’ своју злобу...
Потекоше
српске сузе
Ка’
п0тоци на све стране,
Ил’
ка’ крвца што му тече,
За
слободу на мегдане.
Тада
Гледстон змај Енглески,
У
‘ве српске рече муке....
Грабљивцима
српске земље:
“К
себи руке.”
Лава
гордог Албиона,
Ове
силне рјечи двије:
Постадоше
“убрус” суза,
Измучене
Србадије.
Пa
нeка је част и слава:
Бесмртноме
Лав-Гледстону,
Што
је правду поштовао
Нa
високом Божјем трону.
Радоје
Црногорац
