На глас о
смрти
Сердара
Сава Јовићевића
Грехота би
веља била
Српској
пјесми, српском перу;
Када не би
спомињала
Борце за
крст и за вјеру;
Када не би
спомињали
Таквог чојка
ког врлине,
У животу
сваке ките,
Као тебе,
српски сине.
За то и ја
спомињем те
С мојим
слабим пером, бане,
Кад т’ анђели
позивају,
На тај
свијет на те стране;
Те да
тобом рај оките,
К’о са
граном ливан’ кедра,
И када те
земља зове
Да т’ у
своја стави њедра! -
На све
стране летио си,
Све од
мора, па до Таре,
По наредби
Господара
Српски
бане и сердаре;
Мирио си
брата с братом,
Судио си
обојици,
Ал’ по
вољи свагда Божјој,
По закону,
по правици.
Ходио си
по граница,
Кад немири
кави бише
И крајеви
кад се наши
Са туђином
граничише;
Па
крупнијем твојим гласом
Шћаше
каквом паши рећи:
“Овуда ће
бит’ граница
Или крв ће
сада лећи”.
Срећа
свуда пратила те
И на дому
и на путу,
И свагда
си чојковао,
Презирући
муку љуту.
Никад,
Књазу, зло за киме
Ти нијеси
говорио;
Ти си име
у народу
И због
тога узвисио.
И староме
и младоме
Свакоме си
био мио. -
Истину си,
као јунак,
Свагда
бане говорио.
Његошевог
славног дома
Служио си
три владара,
И то
вјерно и поштено,
Јуначино
наша стара.
А
сердарства три си има’:
Цеклин, Куче
и Крајину,
Које но ти
Књаз повјери
Ка’ вјерноме српском сину.
Па јошмало
што не живље,
Жао нам
је, добри бане!...
Али човјек
ка’ ти што си
Он вјечите
живи дане -….
Када добра
твоја дјела
Међу нама
сјајна стоје; -
Па нека
нас то утјеши
На глас
смрти Старче, твоје.
Глас
Црногорца 27-IX-1897
