На глас смрти Сердара Сава Јовићевића

На глас о смрти

Сердара Сава Јовићевића

Грехота би веља била

Српској пјесми, српском перу;

Када не би спомињала

Борце за крст и за вјеру;

Када не би спомињали

Таквог чојка ког врлине,

У животу сваке ките,

Као тебе, српски сине.

За то и ја спомињем те

С мојим слабим пером, бане,

Кад т’ анђели позивају,

На тај свијет на те стране;

Те да тобом рај оките,

К’о са граном ливан’  кедра,

И када те земља зове

Да т’ у своја стави њедра! -

На све стране летио си,

Све од мора, па до Таре,

По наредби Господара

Српски бане и сердаре;

Мирио си брата с братом,

Судио си обојици,

Ал’ по вољи свагда Божјој,

По закону, по правици.

Ходио си по граница,

Кад немири кави бише

И крајеви кад се наши

Са туђином граничише;

Па крупнијем твојим гласом

Шћаше каквом паши рећи:

“Овуда ће бит’ граница

Или крв ће сада лећи”.

Срећа свуда пратила те

И на дому и на путу,

И свагда си чојковао,

Презирући муку љуту.

Никад, Књазу, зло за киме

Ти нијеси говорио;

Ти си име у народу

И због тога узвисио.

И староме и младоме

Свакоме си био мио. -

Истину си, као јунак,

Свагда бане говорио.

Његошевог славног  дома

Служио си три владара,

И то вјерно и поштено,

Јуначино наша стара.

А сердарства три си има’:

Цеклин, Куче и Крајину,

Које но ти Књаз повјери

Ка’  вјерноме српском сину.

Па јошмало што не живље,

Жао нам је, добри бане!...

Али човјек ка’ ти што си

Он вјечите живи дане -….

Када добра твоја дјела

Међу нама сјајна стоје; -

Па нека нас то утјеши

На глас смрти Старче, твоје.

Глас Црногорца 27-IX-1897