Над умрлим Јовом Павловићем
Зар и теби не би суђен,
Павловићу, вијек дуги?
Зар и ти нам с’ овог св’јета,
Оде сада на тај други?
Зар и ти нам Јово, неста,
У ‘ве тешке српске
дневи,
Кад највише потребују
Оштра пера и мачеви?
Зар и теби рука клону
Узвишеног твога рада?
Зар и твоје златно перо,
У сињему мору пада?
Зар и у теб’
изгубисмо,
Силовиту снагу једну?
Зар и тај сад драги камен,
Да с’ у земљу
скрије ледну?
Плачи књиго, сузе рони,
Плач’те и ви златна слова,
Када сада изгубисте,
Дивни накит, нашег Јова!
Плач’те и ви школе наше,
И анђели ви у њима;
Ожалите ови накит,
Што га земља сад узима!
Плачи и ти бјела вило,
И ти коју сузу кани;
А ти земљо, ја те кумим,
С твојим гробом мало стани!
Е, имамо нешто рећи,
При растанку нашем Јову,
И ако га твоја њедра
У овоме часу зову.
Е имамо нешто рећи
Неуморном овом борцу;
Што је за част живовао,
Свакојему Црногорцу!
Што је за част живовао
И свакојем другом Србу;
И блистао као бисер
На крунама и на грбу.
Стано мало земљо сада!
Стани и ти мрачни гробе!
Еј, станите ви крвници,
Пуни јада, пуни злобе!
Није ово мали изгуб,
Без поздрава там’
да оде,
Но је ово прави синак,
Српске славе и слободе. -
Ево што му Црногорци
У овоме часу зборе:
“Збогом брате! Збогом Јово!
Ти с’ красио наше горе”.
Затвори се гле, гроб мрачни,
На глас овај од народа;
А Јово нам ено оде,
На висине Божјег свода.
Оде тамо на висине,
Гдје но свјетлост рајска блиста;
Пође ено у рај свети,
Баш на Васкрс благог Христа.
Сад утјеха нек’ је
нама,
Јер нестао канда није;
Но ће вјечно живовати,
У круг миле Србадије!
Глас Црногорца 11-VI-1892
