На глас о
смрти
Војводе
Петра Ф. Вујовића
Када Црна
Гора бјеше
У ономе тешком
стању,
Те је
свагда непријатељ
Нападаше
ноћу, дању.
Ти си
тада, Војеводо,
Међ’ Војводе прве био,
И као лав
душмане си
Црногорске
разгонио.
Уз Владику
Петра другог
Мирио си и
племена,
Што с’
крвљаху међу собом
У та доба
и времена.
А витешком
Књаз’ Данилу
Ти си
десна рука био,
Кад је млађан
на Пр’јестолу
Црне наше
Горе сио.
Уз Војводу
славног Мирка
У ратове и
мегдане,
Пред шест
хиљад’ војске наше
Ти код Спужа
доби ране.
И у боју
на Крњице
Ти не жали
свог живота,
Када храби
Црногорци
Заробише
Асан-Хота.
У вријеме
мирних дана
И у доба
љутог боја,
Пред очима
твојијема
Књаз витешки
свагда стоја.
Кроз све
твоје живовање
Ти си
свагда такав био,
И тако си
три Владара
Црногорска
послужио. -
Еј хвала
ти стари бане
И србински
врли сине,
Кад си
прави јунак био
Твоје миле
домовине.
Име твоје
неће нигда
Умријети
међу нама,
Него ћеш
се свагда славит
У ’вом
ст’јењу и горама!
Глас
Црногорца 19-I-1891
