четвртак, 25. јул 2013.

Радоје Рогановић-Црногорац







Радоје Рогановић
Српски пјесник

Родио се године 1851. у Љешанској Нахији, у селу Прогоновиће. Старином је из Трњина, у Цуцама, гдје су се још за вријеме владике Данила одржале двије знамените битке, и то год. 1706. и 1716.. - око куле кнеза Рогана, те је и наш Радоје потомак тог славног јунака, којега је  велики српски бесмртни пјесник владика Петар II овјековјечио у “Горском Вијенцу”.
Радоје је свршио основну школу на Цетињу, по том га је послао његов стриц, блаженопочивши митрополит Иларион у Биоград, те је о трошку владе српске, и уз припомоћ свога стрица, свршио гимназију и богословију. Послије науке, он се поврати у своју отаџбину Црну Гору, гдје буде одмах примљен у државну службу, а од године 1878.  буде именован за државног благајника у министарство финација, у којој се служби и данас налази, те је вјерно и поштено врши. Из рана, још као ђак, одао се пјесништву. Његове су пјесме познате, а тако и име готово у све српске крајеве.  До сада је спјевао многе пјесме, које су пуне патриотског осјећаја - и занесене у храброст за српске јунаке. Пјесме су му штампане и растурене готово у свим српским листовима: „Гласу Црногорца”, “Новој Зети”, “Просвјети”, “Јавору”, “Босанској Вили”, “Стражилову”, Српском Гласу”, “Колу”, “Србобрану”, “Наше Доба”, и т.д. Његови су списи до сад уједно издати: Ропство Владике Данила, епски спјев,  - Књегиња Милена, тако исто епски спјев, - Витештво, са неколико одабраних храбрих пјесама, - Ободска прослава.
Али досадање спјеве надмашио је Царев Лаз, спјев из чисто народног живота и његово право огледало. Први пут је изашао на позорницу 8. јуна 1893. год., у позоришту Зетског Дома на Цетињу. Те вешери изненадили су се многи посјетиоци и у шудо остали са тако ријетког, драмског јунашког, комада из српског  живота, што га је кадар само Србин саставити  и у српско рухо обући,  јер Царев Лаз може се мјерити  и са бољим и одабранијим комадима за српску позорницу.  Потље се престављао  Царев Лаз више пута, а једном пиликом, бивши у својој ложи Његово Височанство књаз и господар Никола и захвалио је пјеснику Радоју и удостојио га - те му је пружио своју витешку десницу.
Радоје је написао и другу драму: Бој на Трњине, те како прву; тако и ову другу , пропратила је српска и руска критика најповољније. А Бој на Трњине излазио је на позорницу прошле године у Великој Кикинди, те је тога пута примио захвалност и многе честитке од тамошњих виђенијих Срба. Неке су му пјесме кмпоноване од првих српских умјетника, - дра Пачуа, Р. Толингера и других, а неке су му преведене на руски и талијански језик.
Пјесник Радоје, данас у најбољој мушкој снази, готово вазда пјева, кад му остане времена од дужности, с тога се од њега још доста очекује. Вриједно би било све његове досадање пјесме скупити и у књигама издати, јер су растурене готово кроз све српске листове. За његову вјерну, поштену и дугогодишњу службу одликовало га је Његово Височанство књаз господар Никола I, орденом књаза Данила, трећијем степеном, о грлу.
О животу и карактеру Радојеву, могу слободно рећи: да је честити, поштени, родољубиви и искрени Србин, што свједоче и његове пјесме. Ко се с њим изближе познаје, остане му у души до вијека,  јер га занесе својим патриотским осјећајем. Како је омиљен међу друштвом и Црногорцима види се по томе, што га зви зову од милости: Ђидо. Дична наша „Босанска Вила”, знајући да је Радојево име доста чувено у српском  народу, за то и износи Радојеву оригиналну слику - да се српски народ  још боље упозна са тим врлим родољубом и пјесником српским.
                                                                                                    И.  П.

                                                “Босанска вила”






Цетиње, 14 априла.

† Радоје Рогановић
На Цвијети у вечер, изненада, умро је овдје Радоје Рогановић, државни благајник и познати наш народни пјесник. До 10 сати био је у дрштву пријатељя, и тек је дошао у своју собу да почине, у мало минута је издахнуо.
Његова смрт је изазвала опћe саучешће, јер је покојник од свакога био љубљен и поштован, што се најбоље видјело при његовом спроводу, на кои се окупило цијело грађанство цетињско са Њ. С. Књазом Мирком на челу. Пред венштенством су одили ђаци мушке и женске основне школе, па гимназије и учитељско— богословске школе. Кад је из куће изнешен мртвачки сандук г. Ник. Ст. Љубиша изговорио је над њим сљедећу опроштајну пjесму:

Вјечности вјечној, гдје свак мора бити,
Бесмрћа рјека гдје свој шири тек, —
И твој се диже твој дух племенити...
Пјесниче с Богом!... с Богом за на в’јек...

Мирно и лако душа одлетјела, —
Св'јетла и чиста од постанка свог,
Високо душа к небу се узн’јела
Изворима вјечним жића бесмртног.

С Богом, о сјени, о ти душо чиста;
Чиста ка’ кристал на сунчани сјај;
На шарном цв'jehу као роса иста –
Пјесниче с Богом, с Богом остај!

Све што си мога’ ти си нам дао:
И пјесмом вј'енце вио роду свом,
И мишцмо храбром лаворе си брао —
У бој гдје звечи јатагана лом.

О душо св’јетла, душо тиха, блага, —
Пошаљедње “с Богом!“ — кад остави св’јет —
К небу ти шаљу твоја браћа драга,
Гдје вјечни дуси — вјечни шире лет...

Вјечности вјечној, гдје свак мора бити,
Бесмрћа p’јека гдје свој шири тек, —
И твој се диже твој дух, плементи...
Пјесниче с Богом!.. с Богом за на в'jeк!







Нема коментара:

Постави коментар