Пет помрачених небесних звијезда

Пет помрачених небесних звијезда

Што сте тако помрчале

Ви звијезде миле,

Као да сте у пакао

Ви до сада биле?

Какава вам је тешка мука

И невоља клета,

Те сте тако потамњеле

На небеса света?!

Те сте тако потамњеле

На небеса мила,

Гдје с’ узносе и свијетле

Толика свјетила! -

Што је зв’језде било с вама

Те сте тако мрачне;

И јесте ли игда биле

Свијетле и зрачне?

И да ли је ико крета’

Да вам свјетлост даде,

Од како се за ту таму

Вашу клету знаде?

„Ка’ на друге, тако на нас;

Свјетлост сјајна стоја,

Све до оног црног српског

Косовскога боја.

А од кад је црни бојак

Тај несрећни био,

Од њега је и мрак црни

На нас ево сио!

- Једном крета јарко сунце

Да нам свјетлост пружи!

И с други јем звијездама

да нас оно здружи. -

Ал на жалост нека сила

Међу нама стаде!

Те забрани јарком сунцу

Да нам свјетлост даде!

Но остасмо још у вишем

И у горем мраку!

И јос више сакрисмо се -

Сунчаноме зраку!”-

Еј, звијезде жао ми је

Ту несрећу вашу!

Коју но сте ви добиле

Уз неслогу нашу!