Једној удовици црногорској

Радоје Рогановић - Црногорац

Једној удовици црногорској

Гледао сам многе руже,

У различне перивоје,

Али љепше још не виђех

Него што је лице твоје!

Гледао сам многе моме,

Са љепотом што с’  узносе;

Ал’ их мало ја угледах

Таква чела, такве косе! -

Душа ти је засијала

Те свијетли у високо,

А ту сјајност душе твоје

Показује твоје око! -

Сад тyе питам црногорко    

Је ли теби драги војно;

Погинуо за слободу

На јуначко поље бојно?

Ако ти је погинуо

За слободу на бојиште,

И бранећи крст и вјеру

И србинско нам огниште;

Нека ти га није жао

Што је славно пао туна;

Јер без жртве не може се -

Уздигнути српска круна!

Ако ти је на постељи

Прекратио дане своје;

Што га нису оживјеле,

Те чаробне очи твоје?!

Што га није оживјело

То пламено твоје око,

Па да иде на бојиште

Кад полети српски соко?

-„У рату је погинуо”,

Црногорка тако рече:

„Кад се оно силна војска

На Вучијем-долу стече!”

„У рату је погинуо””

Црногорка тако рече;

Па некуда као срна

Испред мене тад утече!

-Хајде, хајде селе мила

Да у пак’о  пођеш мрачни;

Рајем би га претворили

Ти погледи твоји зрачни!

Глас Црногорца  17-IX-1889