На глас о смрти свијетле књaгиње Даринке Данилове

На глас смрти

Свијетле Књагиње

Даринке Данилове

2. фебруара 1892.

Зар престаде живјет и ти

О, Књагињо Данилова!

Зар и тебе сад омрзну

Ови свијет, земља ова!

Зар и ти нам сада оде

У онај св’јет  тамо други;

Зар и ти нас сад остави

У жалости и у туги! –

Жао нам је, што учини

Ове дане, ове часе,

Кад се горе наше свете

Са свакојом славом красе!

Жао нам је што остави

Изнад мора Ловћен горди,

Коју славу и слободу

Од Косова још предводи.

Жао нам је, што остави

Свето ст’јење Црногорско,

Међу којим’  узноси се

Зорно јато соколовско.

Жалимо те знади много

О Књагињо орла сива,

И жалост нам превелика

На срдашца сад почива!

Али то је Божја воља,

Којој свак се покорава,

Те одлазиш између нас

На висине неба плава.

И та силна свемогућност

И закони што постоје

Они само тјешит могу

Путовање сада твоје!

Глас Црногорца  15-II-1892