Над умрлим Јовом Павловићем

Над умрлим Јовом Павловићем

Зар и теби не би суђен,

Павловићу, вијек дуги?

Зар и ти нам с’ овог св’јета,

Оде сада на тај други?

Зар и ти нам Јово, неста,

У ‘ве  тешке српске дневи,

Кад највише потребују

Оштра пера и мачеви?

Зар и теби рука клону

Узвишеног твога рада?

Зар и твоје златно перо,

У сињему мору пада?

Зар и у теб’  изгубисмо,

Силовиту снагу једну?

Зар и тај сад драги камен,

Да с’  у  земљу  скрије ледну?

Плачи књиго, сузе рони,

Плач’те и ви златна слова,

Када сада изгубисте,

Дивни накит, нашег Јова!

Плач’те и ви школе наше,

И анђели ви у њима;

Ожалите ови накит,

Што га земља сад узима!

Плачи и ти бјела вило,

И ти коју сузу кани;

А ти земљо, ја те кумим,

С твојим гробом мало стани!

Е, имамо нешто рећи,

При растанку нашем Јову,

И ако га твоја њедра

У овоме часу зову.

Е имамо нешто рећи

Неуморном овом борцу;

Што је за част живовао,

Свакојему Црногорцу!

Што је за част живовао

И свакојем другом Србу;

И блистао као бисер

На крунама и на грбу.

Стано мало земљо сада!

Стани и ти мрачни гробе!

Еј, станите ви крвници,

Пуни јада, пуни злобе!

Није ово мали изгуб,

Без поздрава там’  да оде,

Но је ово прави синак,

Српске славе и слободе. -

Ево што му Црногорци

У овоме часу зборе:

“Збогом брате! Збогом Јово!

Ти с’ красио наше горе”.

Затвори се гле, гроб мрачни,

На глас овај од народа;

А Јово нам ено оде,

На висине Божјег свода.

Оде тамо на висине,

Гдје но свјетлост рајска блиста;

Пође ено у рај свети,

Баш на Васкрс благог Христа.

Сад утјеха нек’  је нама,

Јер нестао канда није;

Но ће вјечно живовати,

У круг миле Србадије!

Глас Црногорца  11-VI-1892