Мирку Алексићу

Мирку Алексићу

Смајил-ага Ченгић силни;

Руши, бије, Србе сјече,

Да са тијем зорни Турчин

Превелику славу стече.

Око Таре и Мостара;

Око Стоца и Требиња,

Проплакала сва од њега

Наша српска сиротиња!

Куд се макне, свуда бије

И на коље оштро меће;

Међу Србе на Балкану,

Од њег’  нема хале веће.

Уздрхатало мало, веље,

Од отровне ове злице,

Па све листом пред њим бјежи

У пећине и главице!

Бјежи раја да утече,

Испред овог љутог тигра,

Који но се са главама

Њезинијем ено игра!

Ал’ гле, на њег’ нападоше

Неколико зор јунака

Под командом Новичином

Као муња из облака!

И у једном живом скоку,

Оборише на њег’ стр’јеле!

Које су му живо срце

У грудима разнијеле!

А ти Мирко јуначино,

Свога трже јатагана,

Те посјече Смаил-агу,

У сред боја и мегдана!

А Срби ти узвикнуше

Око тебе на све стране;

„Нек Алексић  јунак живи

Црној Гори дуге дане!”

И ти си нам живовао

Деведесет и пет љета,

А сада нам ти отиде

С бијелога овог св’јета!

Те те сада орла старог

Рај у њедра прими своја,

Гдје ће сијат ка’ звијезда

Витешка ти дјела твоја!

Глас Црногорца 14-IV-1890